Sve institucije i poluge vlasti sa centralnog nivoa su u blokadi, ne funkcionišu. O kakvoj bezbednosti možemo govoriti? Ovo je potpuno nestabilno područje i nestabilan sistem. Naime, postavili smo i pitanje kako u trenutku kada kosovska policija ima najniže moguće poverenje među Srbima na KiM , da se preda tako osetljivo pitanje njima na poverenje

U ovom trenutku imamo strašne scene i postupanje kosovske policije prema Srbima na KiM, naročito na severu, kada apsolutno ne postoji nijedna stabilna institucija sa centralnog nivoa, kada se opštine sa srpskom većinom potpuno marginalizuju i trude se da se umanji njihov značaj. Sada ođedanput dolazimo do odgovora da je situacija bezbedna. Takve informacije nas plaše, naročito nas koji živimo ovde, jer vidimo da to apsolutno ne odgovara realnosti na terenu

Kurtiju je jasno da ukoliko bi slomio severnu Kosovsku Mitrovicu, slomio je otpor Srba na KiM

U jednom trenutku, dobro, ne baš u samo jednom, svoju sam djecu doživjela kao krpelje koji će mi piti krv dok budem živa. Očajna, napisala sam priču misleći da je to samo moja priča. Kad tamo… Krpelji svuda oko nas.

Ovo su teme kojima sam se bavila pišući za “Feral” i “Nacional”. “Ferala” više nema. Vlasnik “Nacionala” Ivo Pukanić je ubijen. Hvala Predragu Luciću koji mi je knjizi poklonio naslov. Hvala Ivi Pukaniću, jedinom uredniku koji me nikad nije cenzurirao.

Da mi netko garantira da ću još jednom bar tri dana biti zdrava kao nekad… Jebi ga.

Stara sam i bojim se onoga što me čeka. Da mi je netko rekao da život postoji i u dvanaest kvadrata i da te može usrećiti pozdrav nepoznate prodavačice krumpira i pohvale Nives koja ti lomi noge na terapiji da bi mogla ustati iz kreveta…

Nitko mi ništa nije rekao. Jučer sam bila kod frizera. U mene je gledalo čudno biće. Kortići? Smrt? Jedva sam savladala tri koraka do izlaznih vrata. Ali ipak oprane kose.

Radujete li se životu? Znate li kakav bi mogao biti? Da sam ja znala moj bi život bio i radost i smijeh i opušteno vrištanje u moru i kad je mladost bila iza mene. Nisam znala. Mislila sam da se moja sreća krije od mene i čeka me tamo daleko.

Danas, sada, ovoga trena kad sam sigurna da bez pomoći neću sići sa kreveta, a onda to znači…

Jednom prilikom me je izvređao majstor kada sam došla po svog supruga u kafić: "Ostavi ga na miru, ovo je najgora žena na svetu". Ja mu odbrusim: "Kako vas nije sramota tako da pričate, prvi put se vidimo u životu, a vi lupetate!". Tek on meni poručuje: "Ja sam vam ženo kuću izgradio". Nakon toga sam mu rekla da je kvalifikovan za to što priča, ali sam mu se svakako krvi napila.

Odrasla sam uz more, tako da me pogled na more odavde ne uzbuđuje. Ali kad god sam negde gde nema mora, uvek mislim da preko zgrada i drveća u daljini mora biti mora. To je u meni, ali ne toliko da bih sada šetala pokraj mora i bacala kamenčiće

Suprug je pronašao ovu malu, staru kuću. Mislim da ovo zdanje ima 400 godina, to je spomenik nulte kategorije. Kad sam ja videla tu ruševinu, zgrozila sam se. Svidelo mi se, ali sam rekla suprugu, nemoj da kad zapneš sa majstorima da me pitaš nešto. I dan danas je tako ostalo, stalno po kući nešto radimo

To me strašno razveselilo, da ću umreti sa spoznajom da postoje dobri ljudi. Ali te dobre ljude niko ne snima, tu nema kamera, za njih se ne zna. To su deca koja svoj život daju

Riječka onkologija je u kamenu i željezu. Proširuje se dok vrućina ubija, medicinske sestre dave se u paklu sa smiješkom na licu. “Pacijentima je najgore”, “to je naš poziv”.

U grupi sam “onih kojima je najteže”. Zato znam da mi nije najteže. Umrijet ću, umrijet će i drugi. Jučer sam bila na kontrolnom pregledu. Čula sam priču u koju još uvijek ne mogu povjerovati.

Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutro osjetim ruku na čelu, kad u pet sestre vidim kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi, kad mi u šest mjere tlak, temperaturu…

Nisam bogata, da jesam dala bih im sve što imam. “To je naš poziv…”

Pitam koliko su plaćene iako osjećam nelagodu kad misle da mi moraju odgovoriti. O njihovim plaćama nitko ne piše, ne snimaju se TV emisije. Hrvatske medicinske sestre štakori su koji smetaju na putu. Ipak, čula sam, mjesečno primaju od 1200 do 2000 eura. Ima tu i prekovremenih.

Ona jučerašnja priča iz bolnice ne ide mi iz glave. Ne znam je li sretna ili stravična. Doktorica Ivana je pukla. Nije više mogla izdržati patnje svojih kolegica. Smjene od sedam do 19 pa od 19 do 7… nikad kraja.

Unajmila je brodicu, glazbu i pozvala na jednodnevni izlet kolege koji su mogli doći. Plesalo se, pjevalo, smijalo. Između Cresa i Krka Jadranom je plovio brod veselja.

Trebaju li hrvatski građani šutke gledati kako njihove najdraže čupa rak iz života, a njihovu dječicu davi u zagrljaju sestara?

Svi mi koji smo čuli Ivaninu priču plačemo nad životom robova u našim bolnicama. To neće pomoći ni Ivani kojoj je puklo srce, ni nama ni njima.

Kako ne kužite, slijepci! Budući bolesnici! Izađite na ulice i svim se snagama borite protiv Države koja je rak za Hrvatsku

Ja vas znam dugo i držim vas onako malo patetičnim, i mislim da mi pošto govorimo o smrti, uz smrt idu i suze i da ja plačem, jer ja umirem. E pa, 'ajmo. Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole, i da ja volim njih i da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala

Muškim autorima komentatori nikad ne poručuju da su "nedoje*ani" i da im "fali ku*ac"

Ne opterećujem se šta će ljudi misliti i govoriti o meni i da li ću biti prihvaćena kao žena koja bez obzira na svoje godine voli da prostači i ponaša se, ne daj bože, kao muško

Ja prodajem svoje stavove, a nisam sebe prodala.

Razgovaram o svim normalnim temama o kojima razgovaraju svi. Zato ne shvatam toliku famu o meni da ja govorim bez dlake na jeziku

Ja sam slobodna, a to mi zameraju najviše žene

Naravno. To sada možemo da kažemo sa razlogom. On, po mom mišljenju, nikada nije bio dobar policajac. A opet vam kažem, vraćamo se na početak ove priče: mora se postaviti prvi čovek Policijske uprave u Beogradu. Mora da postoji odgovornost i kontrola nad ljudima koji rade u policiji. To je suština

Pa se pitam, kad sam sama, želiš li umrijeti ili ti je ipak svaki susret, svaki pozdrav prodavačice krumpira koja zna da je njezin kupac tvoj sin znak da te netko voli i da možda zato…

Ovo ponavljam jer mi ne ide u glavu. Nikad nisam mislila da će mi moje bebe jednom biti nosači sreće u starosti. Da ću s jednim muškarcem provesti četrdeset godina i da će mi biti medicinski brat.

Uživaj u životu, ja umirem ali ti moraš znati koliko je život lijep. Lijep!

Mogu li smjene od 0-24 biti nečiji poziv ili je to ipak ipak hrvatski državni zločin?

Trenutno sam kod kuće. O meni brine porodica. Juha, čaj, hrana kruta, meka, pranje na krevetu, odnošenje iz sobe viška mog materijala… Glumim kako dremuckam. Sram me je. Na koje sam grane pala. Kad im to kažem čujem samo jednu rečenicu, ti si naša.

U grupi sam 'onih kojima je najteže'. Zato znam da mi nije najteže. Umreću, umreće i drugi

Čija sam kad sam u bolnici danju i noću, kad u tri ujutro osetim ruku na čelu, kad u pet sestre vidim kako odnose moj otpad koji se meni beskrajno gadi... Nisam bogata, da jesam, dala bih im sve što imam

Samo pet odsto srećnika može se operisati. Ta sam

Da budem jasna, stara sam, teško bolesna, ali se ne bojim smrti. Moj onkolog mi je juče rekao: "Bolest napreduje, gospođo . Tešite se, još niko iz života nije živ izašao

Umiranje je dosadno za popi**it. Dok si u krevetu, čini ti se da si zdrav. A onda sedneš na rub kreveta i odlučiš, sad ću se dignuti, spustiti se u prizemlje i krenuti u vrt. U život.

Medicinske sestre o kojima nikad niko neće napisati istinu su nadljudska bića. Osmeh, lagano buđenje u tri ujutro radi menjanja infuzije, osmeh, nameštanje jastuka, pokrivača, osmeh. O bolesti se ne govori. Ni o nemoći. Ni o smrti. Osećaš se krivom.

Toliko mladih devojaka oko tebe skače, znaju li one da ti nije ništa, ništa strašno, ništa teško?

Njima je teško kako tebi nikad nije bilo. Ne govore o tome. “To je naš život, pravi život, ostalo je pauza.” Doktorka. Svetlost. Dobrota. Kad se nje setim, uvek ostajem bez teksta.

Vraćam se Jasmini. Želim napisati koliko mi znači. Uz nju sam bar dva puta nedeljno srećna jer možemo da govorimo o bilo čemu. S njom sam zdrava sve dok se ne dignem sa stolice i pokušam veselo napraviti tri koraka do vrata. Tri koraka je puno koraka i nekako treba doći do daha.

Blaženi krevet i blaženi mobilni i blaženi moj sin koji moje črčkarije pretvara u tekst za vas. Koja radost kad ga vidim na ekranu.

Ej, možda mi zapravo vi koji ovo čitate najviše pomažete da preživljavam umiranje

Danas sam uz pomoć muža bila u gradu. Osjetila sam da će moje noge to izdržati. Taxi nas je dovezao do vrata Neurotha. Prelomila sam. Ipak sam uzela slušni aparat jer mi je život u buretu postao nepodnošljiv. Što to govori onaj tko u mom pravcu otvara usta?

Čudan život živim ja koja već dvije i pol godine molim smrt. Ovih mi je dana, držala sam to besmislenim, muž, dok sam bila u bolnici kupio specijalni krevet i stolicu koju znalci nazivaju “princezom”. Život mi se odvija u dijelu dnevnog boravka.

Ne hodam, imam kolica, ruke mi se tresu, u ustima mi cvatu afte, od čega, danas tko zna nakon koliko vremena čujem, vid mi je zamućen.