Branko Janković

Ne mogu sada da se setim. Iskreno, ne razmišljam mnogo o tome koja je uniforma u pitanju. Mene zanima unutrašnji sadržaj tog čoveka. Na kraju krajeva, kao i u ovom slučaju, važnija mi je pozicija tog čoveka i njegov karakter nego sama profesija. Ovde je reč o čoveku koji svojim ponašanjem čini jedan nesvestan greh.

Ima ih baš mnogo. Samo ne znam da li u nekom trenutku dođe taj stepen svesti. Voleo bih da dođe. Žao mi je što se taj stepen nesvesti, greške i greha kod takvih ljudi, nažalost, često prenosi na porodicu, na decu, pa, ne daj Bože, i kroz bolesti ili druge nesreće. Onda se pitaju:”Bože, šta sam skrivio?” , a ja se pitam gde su bili celog života i zašto nisu vodili računa o tome šta rade, kako se ponašaju i imaju li uopšte savest o svojim postupcima. Nažalost, o tome čovek često ni ne razmišlja.

Možda je to neki žar koji imam kada igram. Generalno volim živopisnost, vrcavost i taj neki damar. Zašto bi ljudi danas, kada su teme ionako sve mračnije, birali još veću tamu? Volim da unesem malo komičnosti. Zapravo, više bih rekao da je to jedna vrsta živopisnosti i pomalo klovnovskog izraza. Mislim da u brzini vremena u kojem živimo ljudi često nemaju dovoljno pažnje da nešto dožive na slojevitiji način. Ako postoji malo humora, on ih zadrži, a onda možda lakše prihvate i ono što je suštinski važno. Kao što to radi klovn.

To sada prerasta u jednu ozbiljnu priču, ali mi, s druge strane, daje slobodu i nezavisnost da biram uloge koje zaista želim da igram.

Kultura i umetnost su predsoblje božanstva. Ogledalo jednog naroda pre svega vidim u kulturi, a samim tim i u umetnosti. Zato se trudim da, koliko mogu, kao umetnik dam svoj doprinos ovom društvu. A zašto se, uz to, ne bismo i zdravo hranili?

Živim u selu Gunjaci, tamo mi je porodica. Istina, često sam u Beogradu jer su mi tamo maloprodajni objekti, pa sam stalno na relaciji selo–grad. Automobil mi je praktično kancelarija.

Porodica mi je uvek na prvom mestu . To je danas najugroženija institucija. Pogledajte broj razvoda, mortalitet, činjenicu da nas je kao naroda sve manje. Nekada mi jeste teško, nekada nije. Najviše mi bude žao kada pomislim da mi vreme prolazi donkihotovski, uzalud, i da bismo kao društvo mogli da budemo mnogo efikasniji. Onda se zapitam: ”Bože, gde mi prođe dan?” Ali možda su to samo trenuci umora, pa sve izgleda teže nego što zaista jeste

Opet ću ponoviti, najvažniji su sadržaj, promišljenost i kvalitet. Na prvom mestu mi je stvaralaštvo. Mogao bih čak da kažem da bih na prvo mesto stavio kulturni izraz, kulturu, etiku i estetiku, a da sve ono što radim finansijski podržava upravo to. Kada bih morao da biram, pokušao bih da spojim te dve stvari, da kultura bude uzrok, ali i posledica mog rada.

Zaista mi deca dosta pomažu. Naravno, tu je i supruga, bez nje ništa ne bi bilo moguće. Ali kada govorimo o deci, moram da kažem da su veliki problem telefoni, android uređaji i ta zaluđenost ekranima koja im potpuno zaokuplja pažnju. Iskreno, ne znam šta će biti. To su generacije kakve naša civilizacija do sada nije imala. Nikada nije postojala tolika digitalizacija da bismo mogli da napravimo ozbiljno poređenje sa nekim ranijim vremenima.

Plašim se za kvalitet ljudske ličnosti, za sadržaj, za izraz, pa čak i za umetnost. Plašim se da ne izgubimo autentičnost i sposobnost da kao ljudi neposredno doživljavamo svet oko sebe. S druge strane, u poslovnom svetu veštačka inteligencija će mnogo pomoći. Ubrzaće protok informacija, obradu podataka, razvoj novih proizvoda i otvaranje novih tržišta. To potpuno podržavam. Algoritmi mogu da doprinesu efikasnosti i kvalitetu rada. Ali kada je reč o čoveku, njegovom unutrašnjem svetu i njegovom stvaralaštvu, tu zaista ne znam kuda sve ovo vodi.

Da, nekada smo mislili da je to nemoguće. Govorili smo da nema šanse da nas neko prati ili da će tehnologija toliko ući u naše živote. A danas vidimo da je stvarnost u nekim segmentima čak i strašnija od onoga što smo zamišljali. Ono što čovek može da zamisli često postane ostvarivo. Nadam se samo da budućnost neće ličiti na te filmove, sa tolikim sukobima i razaranjima, već da će se borba voditi za kvalitet života i za očuvanje čoveka

Imam nekoliko snimajućih dana na filmu “Čuružanka” u režiji Emira Kusturice. Snimanje počinje u avgustu i tome se trenutno posvećujem.

Igram predstavu “Osama – Kasaba u Njujorku” u Zvezdara teatru i to je jedina predstava koju igram sa punim zadovoljstvom i od srca. Iskreno, trenutno nemam ni vremena da provedem mesec ili dva u pozorištu radeći na novoj predstavi. Ovako održavam glumačku kondiciju.