Jelena Genčić

Videla sam jednog sitnog dečaka, malo višeg od Monike Seleš koja je bila sitna i žgoljava. Prišla sam mu i rekla mu 'Izvini dečko, kako se ti zoveš i šta radiš ovde?'. Rekao mi je 'Ja sam Novak, gledam šta vi radite'. Rekao mi je da zna da je ovo tenis i da zna da ga igra i da ima reket. Rekla sam mu da dođe u dva sata, bio je ispred vrata već u pola dva, videla sam ga kako stoji na stepeništu i čeka da mu se otvore vrata. I mnogo kasnije je dolazio bar pola sata ranije, da se zagreva, naučio je da onog momenta kada izađeš na teren da moraš da budeš potpuno spreman i fizički i psihološki

Onda vidim da ima torbu, otvara je, prišla sam da provirim, malo iz znatiželje, jer sam videla da dete zna dosta o tenisu . Vidim plastičnu flašu za vodu, peškir, banana, majica, znojnica. Malo sam se iznenadila, rekla sam mu 'Novače, da li ti je to mama pakovala'. Okrete se ka meni i kaže 'Ne, ja igram tenis ovde, a ne mama'. Izvinila sam mu se i pitala ga gde je to naučio, rekao mi je da je video da su to radili Pit Sampras i Andre Agasi

Potom sam testirala ono moje, pričala malo šta ćemo da radimo, a on ne skida pogled sa mojih očiju. Gledamo se i gledamo se i shvatila sam da može da se koncentriše. Onda sam htela da vidim koliko brzo može da reaguje. Imao je pet i po, šest godina. Ja mu objasnim neke stvari, on ih uradi, ono što je najteže i jako važno u tenisu, to je vizuelizacija. To je da unapred, to je psihološki metod rada, da unapred osmisli i vidi kako će da osmisli poen. Rekli su mi da je suviše mali da može to da razume, meni to nije dalo mira . Objasnila sam mu šta treba da urad